Uz ples je sve lakše

Pretpostavljam da je za moju ljubav prema plesu najviše kriva moja mama koja se bavila baletom, kao i tetka koja se bavila i baletom i folklorom. Odrasla sam u takvom okruženju i atmosferi.

Verovatno je najlepša stvar kada vam hobi i prva ljubav postanu posao. Upravo to je uradila novosađanka Vesna Pašćanović koja je svoju želju za istraživanjem u plesnim koracima krunisala osnivanjem svog udruženja pod nazivom GroovE u kojem se bavi različitim vidovima modenog plesa. "Više se ni ne sećam kako je ples ušao u moj život, možda mogu da se setim kako je hip hop ušao u moj život. 


Pretpostavljam da je za moju ljubav prema plesu najviše kriva moja mama koja se bavila baletom, kao i tetka koja se bavila i baletom i folklorom. Odrasla sam u takvom okruženju i atmosferi. Sa nekih 6 godina upisala sam se na klasičan balet, a kasnije se tražila kroz razne plesove dok nisam došla do ovog, po meni najslobodnijeg plesnog izraza koji trenutno obuhvata ulične plesove i savremeni ples" ispričala nam je Vesna na početku našeg razogovora u okviru emisije Dnevna soba Oradija.  


Koje sve vrste plesova neguje udruženje GroovE?

Mi se zalažemo za promociju urbane kulture sa akcentom na ples. Trudimo se, dakle, da ples predstavimo kao deo kulutre, a ne kao sport iako je fizička aktivnost samo dodatni pozitivni efekat bavljenja plesom. Ulični plesvi, oni kojim se mi bavimo, su uglavnom potekli iz Amerika ali ima i nekih sa Jamajke. Trudimo se da pored fizičkog odnosa prema plesu upoznamo naše članove i sa kulturom zemlje iz koje su proistekli jer svaki ples, osim fizičih elemenata obuhvata i način oblačenja, sleng, i rekla bih čitav lifestyle.


Kako se ljudi opredeljuju za određenu disciplinu?

Uglavnom, hip hop, kao nešto što je najrasprostranjenije, ljude najpre zainteresuje, iako ovaj koji često možemo vodeti na TV-u jeste izmenjena slika onog što hip hop zaista jeste. To većinu privuče, ali kada dođu kod nas i saznaju i vide ostale stvari kojima se bavimo, vrste plesova za koje ranije nisu znali, opredeljuju se za ono što im najviše prija i leži.  


Kako su uopšte nastali ulični plesovi?

Oni jesu nastali na ulici i zato se tako i zovu uglavnom od strane ljudi koji nisu imali novca da priušte sebi plesne dvorane. U salama su inače postojali klasičan balet ili ballroom plesovi, tako da je hip hop nastao kao nešto za šire narodne mase. On zapravo i ne treba da bude težak, ne trebaju vam posebne fizičke predispozicije da bi se plesao, bitno je da se ljudi zabave što i jeste glavni moto hip hop kulture. Plesati, zabavljati se i živeti u nekoj sinergiji i slobodi.


Ono što uvek oduševaljava posetioce je breakdance. Koliko je nekom ko je talentovan i vredan potrebno da postane profesionalac kao što ste vi?

Kod svih uličnih plesova interesantno je da svako iz sebe crpi ono najbolje. Tako i za brejk, nije svaki plesač takav da može da uradi ono što može neko drugi nego prema svojim predispozicijama gradi stil i radi na određenim elementima. A bukvalno bi svako mogao da se okuša u ovakvim plesovima i možda to i jeste problem jer ljudi često smatraju da je to previše teško za njih pa se opredeljuju za neke druge oblike fitnesa, što je skroz ok ali i za to vam treba koordinacija.  Postoji predrasuda da je ples težak ali i da nije za muški deo populacije, što mislim da uopšte ne stoji jer su mnogo veći šmekeri plesači nego neplesači. Tačno je ipak da mora dosta i disciplinovano da se radi da bi se postao dobar brejker.  


Takmičanja u plesovima nisu retkost, kako sve to zajedno izgleda?

Takmičenja u battle formi uličnog plesa jesu retkost u našoj državi. Postoje svakako razne vrste plesnih takmičenja poput recimo show dance takmičenja, i to su takmičenja plesnih saveza, čak postoji i Dance fest kao jedno lepo takmičenje gde ne morate biti deo saveza da biste učestvovali. To su takmičenja u koreografijama dok je uličnim plesovima bitan momenat bitke. Battle ili bitka je nastala u Americi, kao i većina uličnih plesova, i uglavnom se to svodilo na osvajanje teritorije. Možda mi i ne možemo da pojmimo pojam pravog plesanja u klubovima jer to kod nas na žalost ne postoji. Kod nas se ljudi tu i tamo gibaju ali ni blizu nisu tako opušteni, dok je u Americi to potpuno druga priča. Sve to se polako razvijalo i preuzelo formu takmičenja, zanimljivo prvo u Evropi, a kasnije i u Americi. Poenta bitke nije u tome ko će biti prvi, ko će dobiti to famozno prvo mesto već u razmeni znanja. Sve je freestyle, slobodan stil, plesači ne znaju unapred koju će muziku dobiti, izlaze i plešu kako im u tom momentu odgovara. Sudije u toku plesa pokazuju na levu ili desnu stranu, odnosno na onog koji je u tom mometnu bolji. Kako je u pitanju bitka takmičari, plesači crpe jedan iz drugog inspiraciju i odgovaraju na izazov. Mi se trudimo da organizujemo što više battle-ova mada nije lako jer je potrebno dosta finansija i sponozora koji su retki.



Kako smišljaš koreografiju ili makar segmente koje ćeš koristiti u nastupu ili takmičenju?

Jako je bitno da se snalazimo u situaciji iako se dešava da se nekad, da tako kažem, zaglavimo u određenom delu nastupa. Svako od nas želi da prikaže nešto što je atraktivno, poput recimo nastupa brejkera. Moramo da znamo kako da pristupimo u taj deo plesa, ali i da iz njega izađemo. To se postiže satima i satima vežbanja kao i slušanja raznih vrsta muzika. Vežba, vežba i samo vežba, ali ne vežbamo niz koraka nego radimo na snalaženju u raznim situacijama.


Kako si došla do svih saznanja, kako si uspela da se edukuješ za sve ovo?

Bavila sam se raznim vrstama plesova i prošla kroz razne stilove. Pre desetak godina povezali smo se preko projekta uz "Centar za regionalizam sa ekipom mladih plesača iz Osijeka. Tu su nam se potpuno promenili pogledi u odnosu na sve što smo do tada poznavali. Plesali smo hip hop, ali ne u tolikoj meri, a nismo imali ni takva saznanja o raznim stvarima u vezi sa ovom vrstom plesa. Tada su na snazi još uvek bile vize dok nam je Osijek bio blizu, bez viza, a oni su stalno organizovali battle takmičenja. Tamo smo stekli prijatelje sa kojima se i dan danas družimo. Svi smo porasli, oformili svoje grupe ili škole i sarađujemo i dalje. Nakon toga stekli su se uslovi da odemo i u druge države pa tako posećujem jedan plesni kamp u Češkoj koji se zove SDK i sa njima imamo divnu saradnju, a prošle godine smo čak organizovali i kvalifikacije za njihovo takmičenje. U to vreme, pre nekih 10 godina to je bio jedini kamp u Evropi, a sada ih ima jako mnogo. Mi se trudimo da i kod nas ta kultura zaživi na nekom većem nivou jer kada organizujemo tako nešto ljudi uglavnom pitaju da li je to kao na filmu, da li stvarno to postoji i kod nas. Da, postoji i kod nas.


Gde smo mi u donosu na svet i koliko su ostali daleko od nas?

Moram da kažem da dosta kaskamo u odnosu na svet, ali zanimljivo je da nismo mi kasno primili informaciju o samoj vrsti plesa i celoj kulturi. Mislim da smo samo latentni i da nam je to problem da se nešto veće razvije. I dalje nemamo tržište gde su ljudi zainteresovani za ovako nešto, ne možemo da dobijemo sponzore za takmičenja, jer naravno svi očekuju šire narodne mase na događaju kako bi imali i korist od reklame, što je sasvim normalno. Kada smo ušli u taj svet tek tada je kretao youtube, šire korišćenje interneta i mnogo informacija nam je bilo dostupno. Znali smo šta se dešava ne samo po okolnim zemljama već i šire i tada stvarno nije bila velika hip hop scena. Danas, kada pogledamo sve te države, poput Španije, Grčke, Italije, oni su toliko razvijeni i mnogo su daleko od nas. Nije probelm bio u informaciji nego mislim da smo neaktivni, posebno građani Novog Sada (smeh). Nemojte da me prozivate posle ovog, ali zaista je tako.


Ko sve može da se bavi plesom i kako doći do većeg broja posetilaca, natupa i zainteresovanih za ples?

Ja bih volela da znam odgovor na to pitanje (smeh). Doslovno svako može da se bavi plesom. Imali smo grupicu žena koje smo zvali 50+, i u toj grupi žene su radile motoriku, vežbe snage i gipkosti u skladu sa svojim mogućnostima i godinama. U drugom delu treninga pokazivaal bih im neke osnovne plesne korake. Nakon toga zaključak svih je bio da im je um bistriji, da se mnogo bolje osećaju, ali i da ih sve to uveseljava. Kasnije su se opustile i jako mi je bilo drago kad od njih dobijem povratnu informaciju da su zadovoljne. Mnogi me kritikuju da pričam o plesu kao da je kvantna fizika, ali mislim da se plesom može postići mnogo toga. Mi se kao udruženje bavimo raznim stvarima, ne učimo samo ljude da plešu u sali nego pokušavamo sve to da iznesemo na ulicu, radimo i sa decom iz Svratišta i sa decom iz Dečijeg sela. Mnogo volimo s njima da radimo tako da i taj humanitarni rad predstavljamo svojim članovima. Bilo bi dobro da povećamo našu vidljivost, da žitelji našeg grada mogu da nas sretnu na nekim drugim destinacijama osim u plesnoj sali.


Koliko je potrebno da budući plesači imaju prethodnu fizičku spremu?

Kod nas se upis vrši u septembru, a ljudi nam se prijavljuju tokom cele godine i apelujemo na njih da dođu što ranije kako bismo ih polako pripremili i uveli u celu priču. Ne očekuje se da neko ko tek dođe može da uradi veliki broj sklekova i trbušnjaka ili da ima odskok od dva metra. Ideja je da se polako uvode u proces, da se radi na njihovoj fizičkoj pripremi a ljudi sami znaju svoje granice. Svakako želimo da ljudi uživaju, a ne da se pate. Mislim da je uz ples sve lakše.  


Primer si da od plesa može da se živi. Ali, može li ova vrsta plesa da bude život?

Ja ću naravno reći da može iako će me, verovatno, mnogi kritikovati. Sve ovo iziskuje upornost i rad, a svako ko je plesni trener mora konstantno da radi na sebi, da se dokvalifikuje. Prosto, moraju se crpeti nove inspiracije dobijene od drugih ljudi, treba posećivati plesne radionice i jednostavno raditi na sebi kao i u bilo kojoj drugoj profesiji. Od plesa može da se živi samo ako se tome pametno pristupi. Plesači mogu da se pojave i u raznim spotovima, događajima, manifestacijama i da za to budu plaćeni. Mora se proširiti svest ljudi šta je to ples, šta je ulični ples i šta time može da se postigne, šta znači umetnički izraz koji u sebi sadrži nešto što je vredno i pametno da se vidi.


Šta te privlači za neki budući rad?

Delujemo na više frontova i ne mogu da kažem da me zanima samo jedna stvar. Upravo zato i volim ovaj posao jer je svaki dan nešto drugačije, svaki dan je nešto novo, zanimljivo i testiramo svoje granice. Svakodnevno upoznajemo nove ljude i ulazimo u saradnju, od nekih komercijalnih vidova saradnje do savremenog teatra kojem sada posvećujemo dosta vremena i verovatno je teatar svakom plesaču tačka do koje bi želeo da dođe. Izdvojila bih saradnju sa organizacijom "Pokretnica" i mnogo smo srećni što smo deo nečega gde zajedno učestvujemo. Pokušavamo polako da ulični plesni izraz ubacimo na pozorišne daske. To nam je glavni cilj.


Autor: Jovan Marjanović
Izvor: oradio.rs


Ознаке:

Post a Comment

[facebook][blogger]

Contact Form

Name

Email *

Message *

© Copyright 2014 | "EVROPA NA DLANU" | Informacione uslužne delatnosti |. Theme images by kickers. Powered by Blogger.
Javascript DisablePlease Enable Javascript To See All Widget