Zlatna bajka o ljudima

PRVIM danom nove 2019, navršilo se 104 godine od rođenja velikog jugoslovenskog pisca Branka Ćopića iako je u selu Hašanima, kod Bosanske Krupe, zapravo na svet došao na izmaku 1914. Njegov deda Rade prijavio je da mu se unuk rodio baš 1. januara 1915, jer je računao "da će, ako se i za godinu produži unukova regrutacija, možda dotle već propasti Austrija i njegov Branko neće služiti ćesara..."

PRVIM danom nove 2019, navršilo se 104 godine od rođenja velikog jugoslovenskog pisca Branka Ćopića  iako je u selu Hašanima, kod Bosanske Krupe, zapravo na svet došao na izmaku 1914. Njegov deda Rade prijavio je da mu se unuk rodio baš 1. januara 1915, jer je računao "da će, ako se i za godinu produži unukova regrutacija, možda dotle već propasti Austrija i njegov Branko neće služiti ćesara..."  


Posebnom vedrinom i humorom koji je nasledio od voljenog dede, Branko se dosledno branio protiv svih užasa i tragike života, lečio svoje i tuđe rane. U osnovi je, kako ga je tačno videla Desanka Maksimović, bio tužan pesnik. Od prvih šala koje je pravio u najranijem detinjstvu, pa do Nikoletine Bursaća, tinjao je taj nesporazum vedrog čoveka i onih kojima je vedrina smetala.


Mlada književna zvezda u predratnom Beogradu, popularni narodni, partizanski pesnik iz rata i najčitaniji domaći pisac posle oslobođenja, član SANU, Ćopić je danas neshvatljivo zanemaren. A i dalje je, kaže za "Novosti" akademik Svetozar Koljević, predsednik Zadužbine "Branko Ćopić", veoma aktuelan, i tamo gde nije imao nameru da bude: 

- Kao u priči "Pauk, bubica i vetrovi". On govori o tome kako je jedan stari pauk, čuveni razbojnik i lovac, rešio da rasplete svoju mrežu i premreži nebo, zakloni sunce, i ljudi će biti poslušni u mraku, pa mi se čini kao da nešto prepoznajem o današnjoj svetskoj konstelaciji. Ali on je aktuelan i po svom dubokom pesimizmu. U jednoj od njegovih ranih partizanskih priča majka proklinje sina koga nosi u zbegu zato što je on kriv za smrt brata u snegu, jer je jednog morala da ostavi...


Za vreme rata, kada bi potkačio zabušante i folirante, dobijao je pohvale, ali kad je prošao rat satirički tekstovi su nekome postali suvišni, mlado novo društvo najčešće ne trpi satiru, govorio je, ne voli da vidi sebe u smešnom ogledalu: 

- Ja u oštrim rečima vidim mogućnost razumne popravke sveta - znao je da kaže.


Imao je gorka iskustva sa braniocima sistema. Od "Jeretičke priče" (1950) i drugih satira, potom romana "Gluvi barut" (1957) i komedije "Odumiranje međeda" (1958), Ćopić je došao u centar pažnje književnih i partijskih ideologa. Postao je jedini pisac sa posebnim dosijeom u Gradskom komitetu Saveza komunista Beograda. Neka svedočenja govore, kako piše Ratko Peković u knjizi "Sudanije Branku Ćopiću", da je sličan dosije formirala i Udba. Ćopić je 1960. isključen iz SKJ. 

- U svojoj odbrani Ćopić se smerno kajao i pomalo šegačio, a zatim, ne odustajući ni od satire savremenog života, sve više nalazio utočište u svetu dečje literature - kaže Koljević.


A dani detinjstva u zavičaju, priroda i ljudi, ostavili su trajan beleg u svesti ovog pisca, pa je kasnije kao zreo čovek često isticao zavičaj kao presudnu inspiraciju, nešto bez čega nikada ne bi postao to što jeste. Imao je sreću, kako je govorio, da ima tri zavičaja, misleći na Liku, odakle su mu majka i deda, Bosnu i Vojvodinu. Rođen je od oca Vida i majke Soje rođene Novaković, ali je bez oca ostao u četvrtoj godini, pa su brigu o njemu, sestri i bratu preuzeli majka i deda Rade. Direktno sa pašnjaka krenuo je u školu.


- Taj Rade Ćopić, kome dugujem neizmerno, oduvek je tu negde u mom pričanju. Kad pišem - setim ga se. Moje detinjstvo je neraskidivo vezano za njega, za njegova pričanja, za divno poštenje i čistotu - pričao je Ćopić.


Prvu priču objavio je u "Politici" 1936. Imao je 23 godine kada mu je objavljena prva knjiga, zbirka pripovedaka "Pod Grmečom", a predratni čuveni izdavač Geca Kon stavio je nekoliko primeraka knjige u izlog. Tog dana, Branko se nije micao od izloga, hteo je da čuje komentare. Živo se sećao ove scene:

- Kad eto ti jednog namrštenog čiče. Proviri u izlog i onda baš meni reče: "Pazi, još jedna budala naštampala svoju kupusaru".


Sve što je napisao, pušteno je u svet iz prve ruke, bez prepravljanja. Nikad nije upotrebio pisaću mašinu, niti hemijsku olovku. Pisao je grafitnom olovkom, a na stolu ih je imao nekoliko. Iza njega su ostala nezaboravna dela "Orlovi rano lete", "Doživljaji Nikoletine Bursaća, "Ježeva kućica", "Bašta sljezove boje". U ovom testamentarnom delu, u posveti Ziji Dizdareviću, napisao je:

"Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojim rukopisima i pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim dječacima... Prije nego me povedu, žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima."

- Ćopić je jedan od najvećih pisaca u svetskim razmerama, svestran i neprolaznih književnih vrednosti - kaže za "Novosti" Zlata Đerić, predsednica Odbora za obeležavanje Ćopićevog jubileja, koji je pokrenuo inicijativu da se u Hašanima izgradi spomen-područje "Bašta sljezove boje".

- Na njegovoj etici počivaju svi kosmički principi čovečnosti. Njegove knjige se mogu "prepisivati na recept" za bolje podnošenje života. U modernom vremenu gde se pomalo proteruju vrednosti, on je gotovo izgnan iz obavezne lektire. Političko pripadanje, prema kojem je imao apsolutno pošten odnos i zdrav kritički stav, koštalo ga je mnogo, a posledice se osećaju i danas. Moramo znati da ako moderni standardi zaobiđu Branka Ćopića, bićemo na gubitku kao društvo. U Švajcarskoj, na jednom univerzitetu postoji čitava katedra koja se bavi ontologijom Branka Ćopića. Toliko su ga priznali drugi, a gde smo tu mi?!


Izvor: http://www.novosti.rs


Ознаке:

Post a Comment

[facebook][blogger]

Contact Form

Name

Email *

Message *

© Copyright 2014 | "EVROPA NA DLANU" | Informacione uslužne delatnosti |. Powered by Blogger.
Javascript DisablePlease Enable Javascript To See All Widget