Pitanje izbora prilikom upisa na studije: PRIVATNI ILI DRŽAVNI FAKULTET

Trebalo bi pre svega obratiti, prilikom upisa, pažnju na postojanje akreditovanih programa, dok je manje važno u kom obliku svojine je obrazovna institucija.

Poslovni i pravni fakultet u Beogradu, jedna od najnovijih visokoškolskih institucija u glavnom gradu, zajedno sa Fakultetom za poslovno industrijski menadžment, posluje u sastavu Univerziteta Union iz Beograda. Koncept ovog fakulteta uklapa se u moderan evropski sistem visokog obrazovanja u skladu sa odredbama Bolonjske deklaracije. Fakultet je akreditovan za izvođenje nastave za osnovne akademske studije i master akademske studije od strane Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje Republike Srbije, kao i za naučno-istraživačku delatnost od strane Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj. O stanju visokog obrazovanja u Srbiji, osnovnim problemima i pravcima daljeg razvoja, kao i o prednostima i manama studiranja na privatnim i državnim fakultetima razgovaramo sa dr Milijom Bogavcem, profesorom ekonomije na Poslovnom i pravnom fakultetu.


Profesore Bogavac, počeo je letnji semestar tekuće školske godine, kao i period prvih priprema za upis nove generacije studenata. Tim povodom, veoma često zainteresovani đaci i njihovi roditelji sa pažnjom i velikim interesovanjem postavljaju pitanja u vezi izbora studiranja na privatnim i državnim univerzitetima i fakultetima. Kakvo je Vaše mišljenje o tome i koje su Vaše sugestije?

Pitanje izbora, generalno posmatrano, između privatne i državne svojine, posebno kada se radi o visokom obrazovanju, mnogo je kompleksnije nego što bi to moglo da izgleda na prvi pogled. Rušenje Berlinskog zida svojevremeno, pokrenulo je u zemljama istočne Evrope strukturalne promene u svojinskim odnosima u društvu. Taj proces tzv. tranzicije odnosio se na prelazak sa državne svojine na privatnu svojinu u svim oblastima društvenog života. Ovaj proces zahvatio je i Srbiju, gde je kompletni privredni sistem iz društvene svojine zamenjen različitim oblicima privatnog vlasništva. Nažalost, nešto zbog neiskustva, ali i zbog neodgovarajućih zakonskih i pratećih propisa, danas je svima jasno koliko je ova promena uzrokovala promašenih privatizacija, zatvaranja pojedinih pogona, ali i čitavih proizvodnih sistema, te brojnu i sve više rastuću nezaposlenost.


Da li je proces tranzicije zahvatio i obrazovne institucije u Srbiji?

Na neki način tranzicija nije zahvatila obrazovni prostor. Školske, i uopšte obrazovne institucije u Republici Srbiji, ostale su u državnom vlasništvu. Međutim, istovremeno, zakonska regulativa ostavila je slobodan prostor za osnivanje svih oblika obrazovnih institucija u privatnoj svojini, što je u prvim godinama nastanka privatnih škola i fakulteta dovelo do niza propusta, grešaka i zloupotreba. Čini se da su prvi dani privatizacije u obrazovanju pretrpeli razne oblike "dečijih bolesti", kao što je to uostalom bilo i sa privrednim preduzećima. Naime, kao što su se svojevremeno osnivala tzv. "tašna-mašna" preduzeća, tako su se, po istim principima, osnivale i pojedine obrazovne institucije u privatnom vlasništvu koje su pre svega za cilj imale ostvarenje profita za njihove osnivače i vlasnike, a ne ciljeve obrazovanja i usvršavanja za mlade ljude.



Kakva je situacija danas u tom pogledu?

Danas je u tom smislu situacija mnogo jasnija. Ministarstvo prosvete i Nacionalni savet za visoko obrazovanje propisali su mnogo jasnije i strožije kriterijume i uslove za osnivanje i rad visokoškolskih institucija. Ovakvi kriterijumi za dobijanje akreditacije, i sledstveno tome dozvole za rad, uslovili su i uvođenje reda u poslovanju i fakulteta i univerziteta u celini. Pri izboru fakulteta koji žele da upišu, budući studenti trebalo bi pre svega da se oslone na postojanje odgovarajuće akreditacije za studentske programe koji ih najviše interesuju. Akreditovane institucije prema tome, izdaju po završetku studija i odgovarajuće diplome koje su priznate u praksi i validne za zasnivanje radnog odnosa. Dakle, da zaključim, trebalo bi pre svega obratiti, prilikom upisa, pažnju na postojanje akreditovanih programa, dok je manje važno u kom obliku svojine je obrazovna institucija.




 Profesore Bogavac, šta ustvari predstavlja ta akreditacija o kojoj govorite?

Akreditacija u visokom obrazovanju je postupak u kome nadležni državni organ utvrđuje da li određena visokoškolska ustanova ispunjava standarde propisane Zakonom o visokom obrazovanju vezane za obavljanje poslova obrazovanja. Posebna komisija za akreditaciju sastavljena od stručnih i uglednih univerzitetskih profesora utvrđuje da li fakultet ima odgovarajući nastavni kadar koji je kvalifikovan za izvođenje nastavnih aktivnosti na predmetima za koje je angažovan, kao i njihovo opterećenje u pogledu broja časova nastave i ispita. Zatim, ta komisija utvrđuje da li postoji dovoljno prostora i dovoljan broj adekvatnih prostorija za rad s obzirom na broj studenata koji upisuje. Dalje, utvrđuje se da li su studentima dostupna neophodna nastavna sredstva kao što su biblioteke, laboratorije, informatička i druga oprema i sl. Takođe, svaki fakultet mora da obezbedi određeni broj časova predavanja i vežbi koji odgovara studijskom programu za koji se traži akreditacija, kao i da unapred utvrdi pravila vezana za ispitne rokove, i sistem vrednovanja i ocene rada studenata u toku školske godine. Ukoliko komisija za akreditaciju utvrdi da fakultet ispunjava sve ove napred pomenute uslove, izdaje se dokument o akreditaciji koji predstavlja svojevrsnu dozvolu za rad, a to znači da su i diplome ovog fakulteta važeće i priznate u praksi. Pravilo je da se na sajtu svakog fakulteta posebno istakne dokument o akreditaciji u kome je jasno navedeno da su ispunjeni uslovi za legalan rad.


Da li ipak postoji neka vidljiva razlika između privatnih i državnih fakulteta?

Većina studenata u tom pogledu rukovodi se nekim ustaljenim mišljenjem da je kriterijum ispitivanja i ocenjivanja mnogo lakši na privatnim, nego na državnim fakultetima. Mislim da je takav pogled pogrešan. Privatni fakulteti su, čini se, dosta fleksibilniji u odabiru nastavnih sadržaja i programa studiranja, uvođenju prakse u nastavi i uopšte promenama ustaljenih načina izvođenja nastave i obavljanja ispita. Otuda je i moguće, na prvi pogled, zaključiti da postoji lakši način ocenjivanja, pri čemu se ustvari praktično radi o upotrebi prikladnijih oblika provere znanja. Međutim, suštinska razlika u kvalitetu osmišljenosti nastavnih programa i njihove praktične primene u praksi, trebalo bi da se ogleda u načinima povezivanja matičnih fakulteta sa privrednim i drugim organizacijama kojima su potrebni kadrovi koji završavaju studije. To znači da prednost imaju oni fakulteti koji se povezuju sa privredom, koji u toj saradnji zajedno utvrđuju programe i sadržaje studija, i čiji su studenti po diplomiranju u povoljnijem položaju jer ih najčešće odmah očekuje i odgovarajuće zaposlenje.


Da li Vaš Fakultet ima takve odnose sa privredom?

Trudimo se da zaključimo partnerske ugovore sa što većim brojem institucija kojima su potrebni kadrovi koje mi školujemo. Uostalom, o tome svedoči i činjenica da naši diplomci uglavnom ne završavaju na birou za zapošljavanje. Situacija u privredi, kao što znate, nije najbolja. Pa ipak, koraci koje preduzima naša Vlada, ulivaju poverenje u dovođenje novih investitora i otvaranje novih radnih mesta. Mislim da se krećemo prema boljitku. U svakom slučaju, hvala Vam na razgovoru.



Razgovor vodio S.R.V.
Autor: EVROPA NA DLANU

Post a Comment

[facebook][blogger]

Contact Form

Name

Email *

Message *

© Copyright 2014 | "EVROPA NA DLANU" | Informacione uslužne delatnosti |. Powered by Blogger.
Javascript DisablePlease Enable Javascript To See All Widget